Žive Knjige by Mladice & Čika Boca


zkSeptembar je Zlatni mesec, mesec podizanja svesti o raku kod dece i adolescenata. U skladu sa tim, sa Čika Bocom smo organizovali Žive Knjige u Domu omladine u Beogradu 24. 09. 2016. “Knjige” smo bili mi Mladice i cilj nam je bio da “čitaoce” upoznamo i informišemo o samom lečenju i svim specifičnostima života nakon lečenja od raka. Na taj interaktivan način rušimo predrasude koje su uglavnom posledice neznanja. Nismo patetični, ne izazivamo sažaljenje, svoje priče iznosimo na autentičan način. Da je važno je da pričamo o raku se i potvrdilo u subotu nedolaskom novinara koje smo zvali. Naš prilog i utiske čitalaca možete pogledati ovde. 🙂

Želimo da istaknemo i veliku zahvalnost volonterima koji su brinuli o nama, “Knjigama” i doprineli da nam “Žive Knjige” budu jedno lepo iskustvo. Takođe, hvala i Domu omladine, kao i Čika Boci bez čije pomoći ovaj događaj ne bi ni bio realizovan.

Mi smo se odlično proveli i očekujemo vas i na nekom drugom “čitanju”. 🙂




Mladice u Sarajevu


IMG_3360U Sarajevu je od 10-13. avgusta 2016. održana Treća regionalna konvencija mladih lečenih od raka. Organizatori i domaćini, udruženje Srce za djecu lečenu od raka u FBiH i MladiCe BiH ugostili su 45 Mladica iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine.

Treća regionalna konvencija je počela međusobnim upoznavanjem i prezentacijama svih grupa Mladica o tome šta smo radili prethodnih godinu dana. Većina učesnika se znala sa prethodne dve konvencije i jedva smo čekali Sarajevo da se ponovo okupimo, a učesnike i učesnice kojima je ovo bila prva konvencija smo vrlo brzo uputili u to kako je bilo prethodnih godina. Nakon toga, jedna grupa učesnika se uputila na specijalitet Sarajeva – ćevape, a druga grupa u obilazak grada. Sarajevo je lep grad (naravno i ćevapi), ima puno toga da se vidi, a doživljaj grada i njegove istorije je potpuniji uz vodiča kakvog smo imali (držao nam je sve vreme pažnju, davao sasvim dovoljno informacija, energičan, zanimljiv). Grad nam se svideo tako da smo pili vodu iz česme za koju kažu da ko popije vodu iz nje, da će se vratiti sigurno (i sad čekamo da vidimo koliko je to verovanje tačno).

Drugog dana konvencije smo obišli Titov bunker u Konjicu i Mostar. Titov bunker… to treba videti. Gradio se odIMG_3435 1953. do 1979. za slučaj nuklearnog rata da vrh države (oko 350 ljudi) može tu da se smesti i zaštiti (a narod ko šiša, he he). Šalu na stranu, spolja su zamaskirali ulaz u bunker vikendicama, a sam bunker se nalazi u planini Zlatar i kada se obilazi, nemamo osećaj da idemo duboko u zemlju. Danas je to hibridni muzej, pored originalno uređenih prostorija, razni umetnici su dolazi u njega i ostavljali svoja dela na temu hladnog rata. Nakon toga, planiran je rafting, ali baš taj dan je zahladnelo. Ujutru je padala kiša, bilo je tmurno i hladno, sasvim dovoljno da uništi avanturistički duh i da se odluka promeni i uputimo se u Mostar. Mostar je, zapravo, bio odlična zamena. Prošetali smo gradom, videli Stari most, proces prikupljanja novca na mostu i obali da bi neko skočio, kao i sam skok. Uveče smo partijali u sarajevskom klubu Underground sa odličnim bendom Andergraunderi.

Naredni dan, radni dan koji je započeo predavanjem dr Lorne Zalatel iz Ljubljane o dugoročnom praćenju i IMG_3450dugoročnim posledicama lečenja. Dugoročne posledice su neprijatna tema koja izaziva i strah kod Mladica i roditelja. Ima onih koji ne žele da znaju o njima, što je razumljivo. Ali, zašto je ipak važno pričati o dugoročnim posledicama? Zato što time povećavamo šansu za dužim životom, zato što ukoliko se ispolji neka posledica možemo da je otkrijemo u ranoj fazi i izlečimo ili stavimo pod kontrolu. Zato što su u pitanju naši životi i treba da budimo informisani kako bismo mogli da vodimo kvalitetan, ispunjen život i usmerimo se na ostvarivanje svojih potencijala.

IMG_20160812_154939Popodne smo proveli na predavanjima i radionicama u Pionirskom parku, predivnom parku u kome je i Zoološki vrt. U današnje vreme društvene mreže su glavni izvor informacija. U skladu sa tim, domaćini su organizovali predavanje o korišćenju društvenih mreža, koje nam je skrenulo pažnju na to kako da ih koristimo i koliko često da „postujemo“. Potom je Una Bejtović održala motivacioni govor i podsetila nas da treba da naporno radimo na ostvarenju svojih ciljeva, ali i da znamo kad da usporimo i uživamo. Nakon toga, podelili smo u dve grupe. Prva grupa je imala radionicu o projektnom menadžerstvu, dok je druga bila na radionici o komunikaciji. Obe radionice su bile veoma korisne jer smo se dobro zabavili i naučili da koliko god znamo nešto, uvek možemo da naučimo više i usavršimo svoje veštine.

Za kraj konvencije, bili smo na otvaranju Sarajevskog film festivala. Da, da, mi, još 3455 ljudi i Robert De Niro. Bioskop na otvorenom, svečana atmosfera, De Niru uručeno prvo Počasno Srce Sarajeva za životno delo i organizatorov „Film iznenađenja“ – upravo restauriran „Taksista“, kojem je ovo 40 godina od prve projekcije.

U Sarajevu, Konjicu i Mostaru smo se odlično proveli i vratili smo se bogatiji za nova iskustva i saznanja. Zahvaljujemo se domaćinima na gostoprimstvu i svim aktivnostima i radionicama koje su spremili za nas. Ostaje žal za raftingom, ali se nadamo da će biti prilike da ga nadoknadimo. Zahvaljujemo se i Čika Boci koji nam je omogućio da otputujemo na konvenciju.

Milkica Dimitrijević




7. evropska konferencija CCI, Beograd


cci1Počastvovana sam  što smo od 22-24. aprila, kao deo Srpske mreže za borbu protiv dečjeg raka, bili domaćini Sedme evropske CCI (Childhood Cancer International – globalna organizacija koja okuplja roditeljska udruženja, survajverske organizacije i ostale organizacije koje se bave pružanjem podrške deci oboleloj od raka i njihovim porodicama) konferencije. Ove godine je bilo skoro 120 učesnika:  survajvera, roditelja i stručnjaka iz oblasti dečjeg raka. Glavna tema konferencije bili su „Evropski standardi nege“ na pedijatrijskim onkologijama.

Na mene lično najveći utisak ostavila je prezentacija dr Lorne iz Ljubljane gde smo videli njihov, zaista impresivan, sistem tranzicije sa dečjeg odeljenja na odeljenja za odrasle, kao i proces dugoročnog praćenja mladih i njihovog stanja nakon završenog lečenja.

Zajednički san svih nas je da prvo povećamo, a zatim i uspostavo jednake uslove i šanse za lečenje raka kod dece u svim državama. Tužna činjenica je da i dalje imamo najmanju stopu preživljavanja u Evropi.

Na konferenciji smo učestvovali na radionicama vezanim za programe mentorstva, vođene od strane survajvera. cciOvde smo razmenjivali iskustva o tome kako funkcioniše volonterizam u bolnicama u različitim evropskim državama. Učestvovali smo i u radionici posvećenoj fandrejzingu i odnosima sa javnošću, kao važnim asprektima rada udruženja. Jeste jedan od utisaka da u razvijenim zemljama ima više prilika za fandrejzing, ali njihova iskustva i ideje su nam značajne da poboljšamo svoj rad radi ostvarenja cilja – poboljašnja kvaliteta života pacijenata i survajvera. Takođe, slušali smo prezentacije o načinima saradnje na međunarodnom nivou; šta je sve potrebno za kreiranje mobilnih aplikacija koje bi olakšale povezivanje survajvera, kao i odličan primer aplikacije koja povezuje isključivo ljude koji su imali retinoblastom; o uključivanju roditelja i pacijenata u razvoj i istraživanje lekova; o projektima survajverskih grupa – „Malo svjetlo nade“ iz Hrvatske o povratku o školu, simpozijum o dugoročnim posledicama lečenja u Austriji i projekat karijernog savetovanje za survajvere u Austriji, Bugarskoj, Grčkoj i Španiji, a takođe smo učestvovali u mnogim drugim interaktivnim radionicama.

Videlo se da su gosti bili i više nego zadovoljni našim gostoprimstvom, a za našu hranu su rekli da je najbolja ikad :)) Veoma nam je drago što nas prihvataju i zavole gde god da nađemo, okupimo, upoznamo.
Ponosna sam na sve ove ljude, a pogotovo na mlade koji su se lečili, a koji žele i pokušavaju na sve načine da promene, poboljšaju i utiču na uslove lečenja i život survajvera nakon završenih terapija, jer kad lečenje završimo, ništa nije gotovo, a borba se, i nakon toga, najčešće nastavlja.

Mladica Milica Šimonović

kkkkcci




Pravimo filmove na temu socijalne inkluzije/“Movie Making for Social Inclusion”


n1Napuljski deo MODAVI ONLUS (italijanska volonterska asocijacija) je bila domaćin seminara “Movie Making for Social Inclusion” u periodu od 13-20. januara 2016.

Projekat se bavi snimanjem kratkih filmove sa učesnicima na temu socijalne isključenosti, siromaštva, beskućništva, hendikepa, manjinama, nezaposlenima, porodičnim prilikama, problemima zavisnosti i sličnim pitanjima vezanim za socijalnu isključenost i podizanje svesti javnosti, vladinim zvaničnicima i evropskim zvaničnicima o postojećim problemima. Ovaj projekat je ponudio da mladi dobiju priliku da se njihov glas čuje i da izraze svoje mišljenje o socijalne isključenosti.

U sedam dana smo seminarom prošli kroz praktične radionice o osnovama stvaranja kratkih filmova, pisanja scenarija, snimanja na lokaciji, gluma, uređivanje materijala itd. Takođe, metode rada uključuju mnogo neformalnog učenja i pripremanje aktivnosti za detaljniju analizu problema socijalne inkluzije.

Učestvovalo je 36 učesnika (mladi ljudi od 18 do 28 godina starosti.) iz 6 zemalja (Albanija, Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovačka i Češka Republika).

Bilo je izuzetno zanimljivo raditi sa mladima iz drugih zemalja i kao produkti našeg zajedničkog rada su nastala 4 filma koje možete pogledati na snimcima:
1234I naravno da smo imali vremena da vidimo i predivni Napulj.

Miloš i Dušan




Prednovogodišnje umetničko igranje u Roditeljskoj kući


f2Treću, 2015. godinu našeg aktivizma zaokružili smo na najlepši način – druženjem sa mlađanim Mladicama iz Roditeljske kuće u Zvončici na Institutu za majku i dete.

Svako od nas krije kreativan potencijal u sebi, samo ga treba pustiti da ispliva. Tako smo sa drugarima pustili mašti na volju, pravili drveće otisaka i “ulepšavali” hirurške maske. Igrali smo se bojama, šljokicama, špatulama, vatom, tkaninom i ukrašavali maske. Onako jednobojne, bez šara su mnogo dosadne i ružne. Nismo kitili jelku, ali smo “okitili” drveće otiscima prstiju. Uramili smo tako okićeno drveće i napravili divne dekorativne detalje, a i još jednu uspomenu na druženje krajem 2015. Naravno, neko budi kreativnost na drugačiji način. Tako su dva dečaka, jedan veliki i jedan mali, svoju kreativnost su ispoljili igranjem video igara.

Vreme nam je proletelo, kao i uvek, i jedva čekamo naredno druženje.

Hvala Zvončicama što su nas primile i za sve lepo što čine za porodice koje su u roditeljskoj kući.

Nešto više slika sa posete možete videti ovde. 🙂

“Skoro pa celodnevno druženje Mladica i planiranje. I novi energizeri u pauzi su izazvali puno smeha i čudnih pogleda sa komšijskih prozora i terasa. Draga naša nova Mladica Ana Kusić dobro nam došla. Usput iznenađenje za prisutne Mladice i Draganu, rođene u decembru sa torticama, svećicama, balonima….Divan dan.
A posle podne smo posetili Roditeljsku kuću u Zvončici na Institutu za majku i dete, i proveli vreme (koje je proletelo) sa našim novim malim drugarima. Lepo smo se igrali i uživali zajedno. Mamama smo dali veliku injekciju velike nade i vere. Želimo vam bolju i uspešniju sledeću godinu. Hvala Zvončicama što su nas primile i za sve lepo šta čine za porodice koje su u roditeljskoj kući.
— with Milica Stankovic, Dusan Crnokrak, Milos Radule Radulovic, Milica Šimonović, Katarina Gacevic, Dragana Radulovic, Maja Jakovljevic, Ana Kusić and Вања Вујић.”

From Mladice pred kraj 2015. godine, posted by MladiCe on 12/26/2015 (34 items)

Generated by Facebook Photo Fetcher 2





Mladice na TeenTalk2015


mtt

U sredu 21. 10. 2015. održan je #TeenTalk2015 u Domu omladine Beograda. TeenTalk je celodnevna konferencija časopisa Bravo o različitim temama koje zanimaju tinejdžere, a jedan panel je bio posvećen Mladicama i našem aktivizmu. Poslušajte i pogledajte kako Vanja, Uroš i Milica ruše predrasude i barijere koje tinejdžeri (i odrasli) imaju prema Mladicama.




Prva internacionalna konvencija u Zagrebu


k1Od 20-24. avgusta 2015. bili smo učesnici Prve internacionalne konvencije mladih lečenih od raka na Sljemenu, u Zagrebu koju su organizovali Mladi Krijesnice. Ukupno je bilo 50 učesnika, a sa nama bili su i Mladice (survajveri) iz Crne Gore, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Slovačke, Bugarske, Rumunije, Španije, Švajcarske, Austrije i, naravno, domaćini iz Hrvatske.
Prvog dana, nakon smeštanja u odmaralištu Crvenog krsta, počeli smo sa timbilding aktivnostima kroz koje smo se upoznali, opustili i spremili za ozbiljan rad. Uveče su bile prezentovane države i rad survajverskih grupa.
Drugog dana smo na radionici o samopouzdanju naučili neke tehnike koje nam mogu pomoći u izgradnji samopouzdanja, ali to je zaista proces koji se odvija tokom života. Nakon ručka, bila je radionica o lobiranju. Odmor od teškog umnog rada na tim radionicama omogućili su joga u šumi i pravljenje smoothie-ja, na kojima smo učestvovali podeljeni u dve grupe. Uveče, preostale survajverske grupe su prezentovale šta rade, a nakon toga usledila je salsa i karaoke žurka. Divan završetak dana.
Narednog dana bavili smo se dugoročnim fizičkim i psihičkim posledicama lečenja. Saznali smo moguće dugoročne posledice lečenja (sterilitet, problemi sa srcem…) i kako se verovatnoća za njihovo pojavljivanje može smanjiti fizičkom aktivnošću i životom bez cigareta. Od psiholoških efeketa lečenja, fokusirali smo se na PTSD (posttraumatski stresni poremećaj) i lični rast i razvoj. PTSD je sk6asvim normalna posledica zbog koje treba konsultovati psihologa i psihijatra po potrebi (važno: obraćanje psihologu, psihoterapeutu ili psihijatru je odraz osobe koja radi na sebi, rešavanju svojih problema i sopstvenom unapređivanju). Većina nas ima izrazit lični rast i razvoj zbog iskustva raka. Nakon ručka usledila je radionica o asertivnosti. Predveče smo krenuli u panoramski obilazak Zagreba i videli grad, ali nismo mnogo šetali tako da nismo osetili njegovu specifičnu energiju i to je jedna zamerkica za domaćine. Ali je provod nakon toga bio sjajan!
Četvrtog dana, Kejti iz organizacije Little people (naši domaćini u Rumuniji i Youth Cancer Europe) nas je naučila kako da organizujemo volonterske programe na odeljenjima. Tog dana, Dana otvorenih vrata, posetio nas je hrvatski Ministar zdravlja, predstavnik predsednice i predstavnica grada Zagreba, kao i ostali zainteresovani ljudi koji su hteli da vide kako konvencija izgleda i upoznaju se sa survajverima. Posle podne smo učili da pišemo projekte.
Petog dana smo propustili predavanje predstavnice Svetske zdravstvene organizacije jer smo morali da krenemo i žao nam je što nismo mogli da naučimo nešto od nje.
Konvencija je jedno veliko iskustvo više koje nam je donelo mnogo novih poznanstava, znanja, ideja, planova, razmenu iskustva i informacija sa evropskim Mladicama. Hvala puno domaćinima Mladima Krijesnice, kao i “matorima” Krijesnice.
Pre povratka u Beograd svratili smo u Novu Gradišku kod Bere koji nas je ispred udruženja “Hrabro dijete” pozvao u goste. Upoznali smo jedni druge bolje sa onim što radimo, posavetovali se. Ono što bih posebno izdvojila je kafa sa gradonačelnikom Nove Gradiške koji je došao bez novinara i pratnje ostalih gradskih čelnika i naše oduševljenje zbog toga! Veliko hvala i Beri, udruženju “Hrabro dijete” kao i gradonačelniku na gostoprimstvu.
Utisci su i dalje veliki, ali trudila sam se dragi čitaoci da vam prenesem najvažnije i što kraće. Slobodno komentarišite, pišite, pitajte… 🙂
Veliko hvala udruženju Čika Boca bez kojeg ne bismo otputovali na konvenciju i ne bismo bili bogatiji za ovo iskustvo. 🙂

Ovo smo mi Mladice Serbia:




Mladice ispratile Marka Kitinga i psa Paju


iMladice su ispratile Marka Kitinga i njegovog četvoronožnog prijatelja Paju na put.

“Hodom za njihov život 1915-2015” naziv je avanture u koju se upustio Kiting, a za prikupljane pomoći potrebna mu je i podrška ljudi dobre volje. Novac  se prikuplja i preko SMS servisa sa brojem 4080. Cena poruke 100,00 dinara za sve mreže.

Prikupljen novac će preko udruženja “Uvek sa decom“ biti iskorišćen za kupovinu deset infuzomata. Potrebno je prikupiti 12.000 evra.

 

FOTO: Izvor Vladan Blazic

 




Dan mladih 12. 08. 2015.


slike (24)Prijatelji iz Udruženja studenata sa hendikepom (USH) su nas pozvali da sa njima i brojnim organizacijama mladih (AS centar, Mensa, Ekoloska disciplina, Društvo za akademski razvoj, Mreža za mentalno zdravlje i mnogi drugi) iz Srbije obeležimo u sredu 12. 08. 2015.  Međunarodni Dan mladih na platou ispred tržnog centra “Ušće” u organizaciji Kancelarije za mlade i saradnju sa udruženjima.

Cilj ovog događaja je skretanje pažnje na probleme, kulturna i pravna pitanja omladine, učenika i studenata.Događaj je počeo nešto posle 14h, nastupom grupe Glee. Nakon njih, muziku je puštao dj sa Naxi radija. Dan je bio prevruć, štandovi su nam bili na suncu, mi pobegli ispod drveća (“mi” se odnosi na sve mlade) tako da smo se ozbiljno zapitali zašto Dan mladih nije u martu ili aprilu (šta da radimo, mladost i tolerancija vrućine ostadoše u krevetu). U planu su bile radionice, takmičenje u košarci, streličarstvu i šahu, s tim što šah nigde nismo videli, kao što smo od radionica videli samo prostor predviđen za njih. Ali videsmo auto Agencije za borbu protiv korupcije koji se okreće i ljude koji su ulazili u njega da bi se okretali.

Maja i Milkica, kao predstavnice MladiCa, bile smo na štandu Udruženja studenata sa hendikepom zajedno sa još tri njihova člana. slike (1)Sa njima delimo borbu protiv predrasuda, sažaljenja, nerazumevanja, kao i borbu za inkluziju i uključivanje u društvo. Primetile sam da nas je začudilo što popriličan broj posetilaca i mladih iz raznih udruženja prešlo “barijeru”, razgovaralo sa nama i učestvovalo u našim igricama da crtaju sa povezom preko očiju ili naprave nešto od plastelina. Zapravo, dok pišemo ovo, uopšte nam nije jasno šta je tu čudno. Mi se i borimo za inkluziju i ravnopravnost, što me je začudilo što nas neko ne gleda kao niža bića? Pa, bilo je posetilaca koji su sa “bezbedne” udaljenosti gledali naš štand i izbegavali da nastave razgovor koji iniciramo. Navika da nas gledaju kao “niža” bića je prouzrokovala predrasude kod nas, kojih smo se rešile tokom jučerašnje manifestacije. Moramo da naglasimo da je naš štand bio izuzetno posećen i da je privukao pažnju kako prolaznika, tako i slike (7)učesnika manifestacije sa drugih štandova. Mislimo da ih je zaintrigirala originalnost naših igrica. Stavili bismo im maramu preko očiju, a onda zadali da nešto nacrtaju ili naprave neku figuricu od plastelina. Dopalo im se da na ovaj način iskažu svoju kreativnost. Uz igrice smo uspeli da im predstavimo rad naša dva udruženja i da im ukažemo za šta se borimo i zalažemo. Što se tiče crtanja sa povezom preko očiju, slikarke su se najbolje snašle, ali ni “amateri” iz Društva za akademski razvoj, Sportskog udruženja osoba sa invaliditetom Pobednik (između ostalog, drvo jabuka je posvetio nama Mladicama), Mreže za mentalno zdravlje i mnogi drugi nisu bili loši.

slike (15)Održavanje ovakvih manifestacija je veoma bitno jer doprinosi razvijanju svesti o problemima sa kojima se mladi suočavaju u društvu, ali i čini da se međusobno upoznajemo, udružujemo i zajedno preduzimamo mere u cilju rešavanja problema.

Upoznale smo mnogo ljudi, odlično se zabavile, nadamo se nekim budućim akcijama i zajedničkom radu sa njima, a puno hvala USH-u što su nas pozvali da sa njima proslavimo Dan mladih.

Maja Jakovljević i Milkica Dimitrijević




Tribina "DA LI VAMA MOGU DA KAŽEM" u Palmotićevoj


20150525_114519U ponedeljak 25. 05. 2015. održali smo  Čika Boca i mi  tribinu budućim psiholozima sa Fakulteta za medije i komunikacije “Da li vama mogu da kažem?” na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj 37. Hvala svima koji su bili, posebno profesorki Jeleni Radosavljev Kirćanski koja je prepoznala važnost teme i ustupila nam jedno svoje predavanje.

Kolege budući psiholozi bili su poprilično ćutljivi, ali profesorka kaže da su takvi, ali da pažljivo slušaju. Po mom mišljenju, tribina je bila uspešna, ali uvek može bolje. Ovoliko od mene (Milkice), dodatne informacije i utiske Mladica, Čika Boce, publike, pročitajte u nastavku teksta.

“Utisci su pozitivni, mislim da smo uspeli da ostvarimo kontakt sa njima, međutim oni su povučeni tako da su oni minimalno sa nama komunicirali.”

– Dušan Crnokrak, Mladica i učesnik tribine

“Deluje mi kao da smo se uhodali u priču i ozbiljno shvatili zadatak motivisanja studenata za bavljenje zdravstvenom/kliničkom psihologijom. Jedino bih volela da je interakcija sa publikom bila na višem nivou. Po njihovim reakcijama bi se reklo da su shvatili našu poentu, samo su bili stidljivi da se uključe u konverzaciju. U svakom slučaju, prilično sam zadovoljna kako je prošlo.”

– Milica Šimonović, Mladica i učesnica tribine

20150525_112657“Meni se baš, baš dopalo. Sedela sam napred pa nisam mogla da pratim kako studenti reaguju. Vezano za interakciju sa njima, glavni mi je utisak da nisu imali prilike da pitaju jer je profesorka odgovarala na vaša pitanja i onda koristila priliku da i studentima skrene pažnju na neke stvari.”

– Natalija Isailović, psihološkinja Čika Boce

“Teklo je kao spontana iskrena priča, što i jeste. Očekivala sam baš mlade ljude, a koliko sam primetila bilo je nekoliko mojih vršnjakinja. Ja sam u njih gledala, pa sam suze tu i tamo (kod starijih) spazila od samog početka. Dirnulo ih je, a iako su želeli da pitaju, mislim da su se smrzli, i da im je bilo “glupo” da pitaju. Realno “šta pitati nekoga ko je preživeo rak?” Profesorka je pitala prava pitanja i intervenisala u pravom trenutku kada je želela da studentima skrene pažnju, što samo znači da smo pogodili suštinu. Ponosna sam na vas moje dame i nonšalantni gospodine. “- Dragana, majka, učesnica tribine iz Čika Boce

“Pa šta sad ja da kažem kad ste vi već sve rekli osim pošto sam ja na ovome bila prvi put mislim da ste20150525_112802 bili sjajni.” – Ana, Mladica moralna podrška u publici

“Da, jako mi se dopalo. Divni su svo troje, a majci svaka čast. Poslepodne sam bila pretužna, ali dok smo bili tamo osećala sam samo empatiju.” – Jelena Toljević, psihološkinja u publici

“Bili se odlični! Moj utisak je da nije bilo pitanja studenata, jer ste spontano pokrivali sve teme kako su nailazile i pričali svoje lične priče. Ja iskreno, da sam bila u publici ne bih znala šta još da vas pitam. Uključivanje profesorke je pitanjima, komentarina i po nekim odgovorom, sadržaj tribine još više približila (pojasnila) studentima. S obzirom da je tribina njima i namenjena, to može samo da bude plus.”
– Katarina, psihološkinja iz Čika Boce i moralna podrška
20150525_112815“Iznenađujuće da je tako malo psihologa na odjeljenjima. Mislim da je jako hrabro izaći pred ljude i pričati o svojim iskustvima. Prenijeti detalje svojih teških momenata i biti spreman za sva pitanja. Takve stvari otvaraju oči i čine da se stiče drugačija slika o ljudima koji obolijevaju od tako teških bolesti. I sto se trude da najteža tema za razgovor, smrt, bude sve manje tabu. “

– Jovana Babić, psihološkinja u publici

“Meni je bilo skroz ok, pažnju su mi držali sve vrijeme. Pogotovo mi se dopalo što je tribina organizovana neformalno, u smislu da su pričali kao na radiju. Obuhvatili su otprilike sve što se trebalo pomenuti, tako da, što se mene tiče, nemam zamjerke. Spremni su i da odgovaraju na pitanja ukoliko neko želi da postavi, a i sami često iniciraju da treba da postavimo ukoliko nas bilo šta zanima.”

– Milica Sofrenić, buduća psihološkinja u publici

“Pa mogu ti reći da su jako pozitivni. Nije nam prvi put da slušamo o tome, ne mislim na njih konkretno, mada neki su ih slusali. Sve su to osvestili i suočili se na jako dobar način, što im je i pomoglo da prebrode sve nedaće koje su ih zatekli.”

– Ajša Ćorić, buduća psihološkinja u publici




Neočekivano putovanje


jovanaSvako dete,bilo manje ili veće, želi da ima normalno detinjstvo. Da se uklopi u društvo. Ali život se jednostavno kod neke dece preokrene u jednom trenutku. Stave nas u svet koji smo površno znali. Čekaju nas silne muke. Bodenja, primanja terapija, vađenja koštane i iščekivanje rezultata… Leukemija je grozna stvar.

Najviše što trebamo u tom trenutku je podrška okoline. Ne da nas sažaljevate, to nam najmanje treba,nego da imate neku lepu riječ za nas, da budete pravi drugari! Najteži period, posebno za devojčice, jeste opadanje kose. Ostajemo bez našeg ‘blaga’. I ljudi nas počnu još više odbijati. Zašto nam to radite? I mi smo deca poput vas! I mi želimo opet osjetiti čari normalnog detinjstva. Svi mi oboljeli imamo onaj momenat ‘ne znam da li ću uspeti.’ Da, uspećemo, samo treba vjerovati! Prebrodili smo veliku bitku, svaki od nas. Za tih 8 mjeseci se dijete potpuno promjeni. Smatram da je svako od nas veliki borac i treba da služi za uzor svakom novom detetu koje želi da odustane. Nadam se da će jednog dana ova leukemija i sve ostale bolesti da nestanu!”

Mladica Jovana Stanić




Stay strong


Četiri zida,krevet,infuzija,a okolo doktori i sestre… Zar nije ovo najgore što može da nam se desi? Šta može biti gore od bolničkog kreveta koji nam ne dozvoljava da ustanemo? Sve to znamo mi koji smo kroz ovo prošli,ali i oni koji kroz ovo prolaze.

Jedno od najtežih saznanja je ono da si teško bolestan, najčešće rak. To, naravno, doktori kažu roditeljima koji to vešto kriju. Ja sam takođe imala prilike da prođem kroz sve to. Naravno, roditelji su krili od mene da imam rak iako sam predosećala da nešto nije u redu. Znam da nam roditelji žele sve najbolje ali mislim da nije u redu da nam kriju ovakve stvari i da je najbolje saopštiti ovakvu stvar na neki miran način. Najčešće posle dijagnoze ide operacija i sama pomisao na nju ledi krv u žilama. To mi je bilo najteže tokom celog lečenja. Stres koji se preživi operacije je najveći. Posle operacije tu je i ne(prijatelj) br. 2. – hemoterapija. Ona dosta pomaže u lečenju ali daje velike posledice. Od posledica su tu: opadanje kose, mučnine, umor i ostale iscrpljujuće tegobe. Meni je iskreno najteže palo to što sam nemoćna da ustanem iz kreveta i to što sam daleko od kuće. Svi mi ne volimo da budemo “mirni” i da ležimo danima. Ono što smeta većini je to što nas drugi sažaljevaju. To nisam mogla da podnesem i često sam se svađala sa takvim osobama. Tu su i roditelji – najveća podrška i noćna mora. U nekim trenucima mi se činilo da sam jača od njih. Brzo sam prihvatila svoju bolest i kad su mi posle operacije saopštili šta je uzrok mog boravka u bolnici, samo sam rekla “Kad ja mogu kući i kad će ovo proći?” Tokom lečenja skoro da nema pacijenta koji nije razdražljiv, nervozan i sklon svađi. Tokom lečenja često ne žalimo što smo bolesni već smo ljuti na bolest što ne možemo kao i naše društvo da radimo sve što poželimo. Moram da priznam da sam bila veoma ljubomorna na svoje drugarice. Najteži trenutak bio mi je kad sam svoj 11. rođendan morala da slavim umesto sa društvom i porodicom, sa doktorima u bolnici. Ali kad se izlečimo imamo mnogo snage i čak nam je na neki način drago što smo pobedili ovakvu vrstu bolesti. Posle bolesti sam se dosta promenila i da kažem postala razumnija. Lep je osećaj znati da si pobedio rak i da možeš podsticati druge da se izleče i ulivati im nadu.

Za kraj želim da se obratim svima koji se leče: Nemojte dozvoliti da vas bolest pobedi i nadvlada nad vama. Ako imate pozitivne misli sve će biti u najboljem redu. Nemojte dozvoliti drugima koji nisu bolesni da vas gledaju s čuđenjem i da vas sažaljevaju! Upravo takve osobe treba sažaljevati jer ne znaju da smo veliki borci sa kojima ne treba tako. Budite hrabri i zbog sebe i zbog drugih. Kad pobedite rak učinili ste najveću stvar u svom životu, a kad završite s lečenjem dođite i zajedno sa nama koji smo se izlečili budite podrška onima koji se još uvek leče i pomozite im u tome! Neka vam ovo bude motivacija. Želim vam brz izlazak iz bolnice i naravno čekamo vas, jer podrške nikad dosta!

Mladica Ema Aranđelović




Šta i ko me nervira


11076126_866574183423483_1120362334_nTokom lečenja mnoge stvari nam smetaju i situacija u kojoj se nalazimo čini nam se gorom nego što jeste. Smetaju nam doktori koji bi da nas u bolnicu zadrže što više iako je to za naše dobro. Smeta nam to što na drugi posmatraju drugačije.

Dok nam se neki dive, neki nas žale,a to užasno smeta. Kad nas doktori puste kući, srećni smo i s osmehom idemo kući, dok su ukućani drugačiji i ne mogu a da ne zaplaču i to me jako nerviralo. Stalno sam morala da vodim računa da se ne prehladim i nisam smela da se izlažem gužvi i velikom društvu da ne bih zaradila neku bakteriju ili virus. Najviše mi je smetalo kad sam svoj rođendan morala da proslavim u bolnici i tada su mi svi bili odvratni i doktori i roditelji pa sam čak i sama sebi bila ljuta. U mojim očima doktori i roditelji bilu krivi za to što sam rođendan slavila u bolnici, iako nije bilo tako. Ovo su samo neki od problema tokom lečenja, sem hemoterapije naravno. Ako mislite da je posle lečenje sve gotovo, varate se. Posle lečenja roditelji se bez potrebe previše brinuli za mene – to i danas rade iako je prošlo četiri godine od lečenja. Oni zbog obične prehlade naprave frku. Na neki način ih i razumem, brinu se o meni jer mi žele sve najbolje, ali ipak me previše čuvaju i ometaju me u mnogim stvarima. Meni ne smeta njihovo prisustvo u mom životu već njihova preterana briga i strah da će mi se nešto desiti. Ostaje mi da čekam da shvate da mogu da brinem o sebi i da više nisam bolesna.

Mladica Ema Aranđelović




Ti kompleksi...


11076126_866574183423483_1120362334_nSvi tinejdžeri, pa i mi koji smo se lečili od raka imamo komplekse. Uglavnom smo nezadovoljni fizičkim izgledom. Želeli bismo da da budemo mršaviji nego što jesmo i to je problem koji najviše muči tinejdžere. Te probleme sam posle lečenja imala i ja. Želela sam da smršam i držala sam stroge dijete koje su vodile svemu samo ne mršavljenju. Onda sam potražila pomoć od nutricioniste i uspešno se rešila problema koji me vodio u depresiju.

Posle lečenja sam se plašila i kako će okolina i društvo reagovati na moj izgled i kako će se ponašati prema meni. Bila sam bez kose i kad sam bila sa društvom ili u školi uvek sam nosila maramu. Kad mi je kosa malo porasla odlučila sam da se neću skrivati pod maramom i otišla u školu bez marame sa kosom kratkom kao kod dečaka. Primetila sam neobične poglede i šaputanja ali nisam se obazirala na to. Vremenom su se svi navikli na moj izgled i to im je bilo normalno. Sada,posle 4 godine, društvo me prepoznaje po loknicama i skoro da me se ne sećaju sa maramom. Zato,nemojte sebi stvarati glupe komplekse oko izgleda jer su nebitni. Ono čega sam se ja najviše plašila bilo je kako će me društvo opet prihvatiti. Kad sam ušla u razred prvi put posle lečenja osećala sam se kao da opet treba da pođem u prvi razred. Bilo mi je teško da se opet uklopim u društvo, ali prijatelji su bili uz mene i opet sam se osetila kao deo stare ekipe. Sve je opet bilo kao pre i kao da se ništa nije desilo. Znam koliko je teško posle dugog lečenja opet voditi normalan život i biti sa društvom i okolinom koji ne znaju kako da se ponašaju jer im je sve to nepoznato, ali ako su uz vas pravi ljudi koji su pozitivni i koji vas vole sve će biti OK i nema razloga za brigu. Ipak,kompleksi i nedostatak samopouzdanja su neizbežni i predlažem da se poverite osobi kojoj verujete i ispričate joj sve što vas muči, čak i psiholog dolazi u obzir.

Mladica Ema Aranđelović




Poziv Mladicama je uvek otvoren!


mlmadiceUkoliko ste Mladica (deca i mladi do 28 godina koji se trenutno leče, koji su u remisiji ili izlečeni) ili znate nekog ko je Mladica, znajte da je poziv Mladicama  da nam se pridruže UVEK OTVOREN!

Očekujemo da nam se Mladice jave da zajedno pružamo vršnjačku podršku, organizujemo i sprovodimo akcije i projekte, vodimo emisije na radiju Mladice, učimo, razvijamo se, družimo se.

Javite nam se na mail mladice@radio-mladice.rs ili u inboks fb stranice MladiCe.




Radionica Emocionalne inteligencije


ei Na Dan zaljubljenih 14. 02. 2015. (nije namerno, poklopilo se), Kaća, psihološkinja iz Čika Boce, održala je sa nama radionicu Emocionalne inteligencije.

Zašto baš Emocionalne inteligencije, zar su i to ljudi izmislili? Zar nam nije dovoljna ova “obična”?

Odgovor je – nije. Emocionalna inteligencija nam pomaže da bolje poznajemo, razumemo sebe, ali i druge i pomaže nam da na najbolji način sopstvene mogućnosti i budemo u poprilično harmoničnim odnosima sa drugima.

Radionica je bila zabavna, korisna, sa mnogo pauza tako da nije bila ni naporna. Emocionalna inteligencija se ne može naučiti za jedan dan, ali, mi volimo da sebe unapređujemo tako da radimo na tome da ovladamo i njom.

ei1p. s. Slike su sa pauze jer ko se seća slikanja dok uči.