Rumunija, "Temerari kamp 2014"


Jedno novo predivno iskustvo, mnogo novih prijatelja, druga zemlja, plaža, more. Zezanje je krenulo od prvog dana, čim smo ušli u voz u Temišvaru. Putovanje je bilo naporno, ali smo deo prespavali.

200 ljudi nije malo, i to za 1 kamp. Kamp je bio u muzičkoj temi 60’ 70’ 80’ 90’ i 00’ što mi se svidelo. 200 ljudi!!! Bili smo podeljeni po timovima, zeleni, žuti, crni, roze i plavi. Timove su odredjivali po godinama, sa par izuzetaka. Recimo Dušan je bio u žutoj ekipi u kojoj su svi preko 24 god. Ja sam pripadao crnoj, najboljoj ekipi koja je na kraju završila na drugom mestu.

Prvog dana smo učili da plešemo kao što se plesalo 60ih da bi to veče imali žurku u tom stilu. Isto veče smo predstavili Srbiju uz užičko kolo, i svi su plesali.

Sutradan smo se upoznali sa rumunskom plažom na kojoj su bili jaki talasi. Takodje smo tog dana snimali i poznati #ALSIceBucketChallenge. Uveče smo se igrali Policajaca i lopova sa malo drugačijim pravilima. Zamislite 200 ljudi da igra policajci protiv lopova. Masovna zabava.

Naredni dan opet plaža, sa još većim talasima i naravno na kraju dana žurka ali u stilu 80ih i 90ih, e to veče sam bio DJ zajedno sa Nisom, svi kažu da smo bili super, što da im ne verujem?

4tog dana smo išli na izlet u Konstantu, posetili planetarijum, zoo i gledali delfin šou. Imali smo slobodno podne što znači: ili bazen, ili play station, ili x box ili spavanje. Ja sam naravno izabrao bazen, bilo je dozvoljeno skakanje sa skakaonice.

Te večeri smo imali mali sastanak nas internacionalaca, gde smo pričali o YCE (youth cancer Europe) i planirali kako da povećavamo budžet za YCE, pa su eksplozije ideja dolazile, svi su pričali u isto vreme. Njihov veliki plan je da u Novom Sadu na Exitu naprave Fuck Cancer žurku. A drugi plan im je da se nekada recimo hiljade i hiljade survajvera okupi.

Napokon taj dan gde smo išli u Akva park. Svaki tobogan smo isprobali i ekstra smo se proveli. Ceo dan smo bili u akva parku. Sa Česima smo naravno se slikali u vodi, kako oni kažu “underwater selfie”.

Uveče sam zajedno sa Nisom opet bio DJ, i opet su naravno rekli da smo bili odlični. Odličan izbor muzike, odličan DJ.

I naravno poslednji dan kampa rastanak, nekima suze, nekima ne.

I ponovo da kažem, novo iskustvo, novi ljudi, nova mesta. Sve u svemu, ekstra.

Miloš Radulović




Pogađajte ko je prošle nedelje bio na koncertu Davida Guette


Pogađajte ko je prošle nedelje bio na koncertu Davida Guette i đuskao sa 50 000 ljudi od kojih je oko 150 bilo u žutim FUCK CANCER majicama!
Nas četvoro mladica iz Srbije smo prisustvovali još jednom sastanku Youth Cancer Europe sa učesnicima iz  10 evropskih zemalja. Sastanak je održan u evropskoj prestonici mladih 2015, Kluž-Napoka, Rumunija, u organizaciji rumunskog udruženja Little People.
Druženje sa našom Youth Cancer Europe porodicom je otpočelo u velikom stilu. Otišli smo na Untold Festival, i kao što rekoh, đuskali sa 50 000 ljudi uz Davida Guettu i mnoge druge izvođače.  Igrali smo i pevali do zore. Neverovatan je osećaj stajati u velikoj grupi gde svi nosimo žute majice sa natpisom “Fuck cancer”, nebitno da li smo se već lično upoznali ili ne, svi smo đuskali zajedno i dovikivali se kako bismo nadglasali muziku. Mislim da su svi posetioci festivala videli barem petoro Mladica u žutim majicama, pa ni Guetta nije imao nikakve šanse da nas omaši. Kada smo nakon koncerta izneli brojke, ispostavilo se da smo putovali oko 11h, plesali na koncertu oko 7h, a za sve to smo imali energije iako nismo spavali 43h unazad. Fascinantno, ne? Sećam se da sam pred kraj koncerta igrala poslednjim atomima snage. Ali ništa ne može da promeni činjenicu da nam je bilo odlično!
Sledeći dan smo svi bili prilično “mrtvi” od koncerta, tako da smo ceo dan proveli u akvaparku. Išli smo na one velike tobogane, sunčali se, pravili podvodne fotke, još malo se sunčali i kulirali. To veče, nakon akvaparka, imali smo slobodno vreme, tako da su neki isprobavali rumunske klubove i pića, a neki smo isto to (hehe :)) ) Šalu na stranu, imali smo stvarno dobar provod i svi su bili pričljivi i druželjubivi. Na Rumune i njihovo gostoprimstvo smo već navikli, sjajni su domaćini i nadam se da ćemo ih mi isto tako dobro ugostiti sledeće godine na CCI (Childhood Cancer International) sastanku u Beogradu.
Treći dan smo posetili botaničku baštu u Klužu. A uveče smo išli na koktel žurku. Fensi obučeni u večernje haljine, odela sa kravatama, isprobavali smo razne koktele, šampanjce, vina… Muzika je bila odlična, u stilu osamdesetih. Imali smo i veliku tortu sa vatrometom i sve ostalo što već ide uz koktele. ovo je zapravo organizovano u čast nas mladih koji smo se ponovo okupili kako bismo činili neke promene i poboljšali stvari. Sledeći dan su nas odveli u adrenalin park i proveli smo tamo celo poslepodne. Ja sam ovo prvi put iskusila, iako sam izgubila svu snagu na preprekama, zaljubila sam se u adrenalin park. Odlična im je fora: daju ti opremu, pokažu ti kako da je koristiš i puste te da se boriš sam protiv svih onih prepreka koje se ljuškaju. Neverovatna stvar, zaista.
Nakon botaničke bašte trećeg dana,  prešli smo na radni deo našeg sastanka, koji se preneo i na sledeći dan. Advocacy Masterclass je predavanje gde smo učili kako da napadnemo problem i rešavamo ga deo po deo. Mislim da je ovo značajno survajverima (lečenim od raka) u kampanjama koje sprovode. Naučili smo neke termine iz poslovnog sveta koje će nam koristiti u daljem radu Mladica. Čini mi se da se ovim može povećati samopouzdanje, odnosno sigurnost u sebe da nešto možemo da uradimo i završimo bez angažovanja stručnjaka iz različitih oblasti poslovanja. Takođe smo razgovarali o onome što bismo kao evropska zajednica survajvera želeli i mogli da promenimo i koji je sledeći korak koji ćemo zajedno napraviti. Složili smo se da bismo želeli da poboljšamo kvalitet lečenja mladih pacijenata u svim evropskim zemljama, kao i da poboljšamo kvalitet života survajvera nakon završenog lečenja. Zapravo, to je isto ono što mi u Srbiji već radimo, za šta se borimo i za šta ćemo se tek boriti. Sastanci poput ovog nam pomažu da podelimo naša iskustva i proširimo ih na internacionalni nivo, kao i da razmenimo ideje sa drugima i inspirišemo se za dalji rad. Velika je čast kada se baš ti nalaziš među onima koji sede za stolom za kojim se donose odluke, velika je čast što i naša državica  ima pravo glasa u nečem velikom i značajnom što se tiče cele zajednice nas sa onim C koje nas neprestano prati.
YCA05Poslednje veče smo imali oproštajnu žurku u dvorištu kancelarije Little People. Napravili su laganicu onako, roštilj, piće, muzika, kao da je tu samo nekoliko ljudi. Oduševila sam se zbog intimne atmosfere i bliskosti između nas, bez obzia što je dvorište bilo prepuno ljudi koji govore različite jezike i imaju različita interesovanja.

Ni ovu našu posetu Rumuniji nećemo zaboraviti, kao što nismo zaboravili ni sve prethodne. Hvala Little People što su nas pozvali i ugostili, hvala Youth Cancer Europe što su bili druželjubivi i komunikativni, hvala Čika Boci što nas je poslao na ovaj sastanak!
Vidimo se u decemru na sledećem okupljanju!

Milica Šimonović




Neočekivano putovanje


jovanaSvako dete,bilo manje ili veće, želi da ima normalno detinjstvo. Da se uklopi u društvo. Ali život se jednostavno kod neke dece preokrene u jednom trenutku. Stave nas u svet koji smo površno znali. Čekaju nas silne muke. Bodenja, primanja terapija, vađenja koštane i iščekivanje rezultata… Leukemija je grozna stvar.

Najviše što trebamo u tom trenutku je podrška okoline. Ne da nas sažaljevate, to nam najmanje treba,nego da imate neku lepu riječ za nas, da budete pravi drugari! Najteži period, posebno za devojčice, jeste opadanje kose. Ostajemo bez našeg ‘blaga’. I ljudi nas počnu još više odbijati. Zašto nam to radite? I mi smo deca poput vas! I mi želimo opet osjetiti čari normalnog detinjstva. Svi mi oboljeli imamo onaj momenat ‘ne znam da li ću uspeti.’ Da, uspećemo, samo treba vjerovati! Prebrodili smo veliku bitku, svaki od nas. Za tih 8 mjeseci se dijete potpuno promjeni. Smatram da je svako od nas veliki borac i treba da služi za uzor svakom novom detetu koje želi da odustane. Nadam se da će jednog dana ova leukemija i sve ostale bolesti da nestanu!”

Mladica Jovana Stanić




Stay strong


Četiri zida,krevet,infuzija,a okolo doktori i sestre… Zar nije ovo najgore što može da nam se desi? Šta može biti gore od bolničkog kreveta koji nam ne dozvoljava da ustanemo? Sve to znamo mi koji smo kroz ovo prošli,ali i oni koji kroz ovo prolaze.

Jedno od najtežih saznanja je ono da si teško bolestan, najčešće rak. To, naravno, doktori kažu roditeljima koji to vešto kriju. Ja sam takođe imala prilike da prođem kroz sve to. Naravno, roditelji su krili od mene da imam rak iako sam predosećala da nešto nije u redu. Znam da nam roditelji žele sve najbolje ali mislim da nije u redu da nam kriju ovakve stvari i da je najbolje saopštiti ovakvu stvar na neki miran način. Najčešće posle dijagnoze ide operacija i sama pomisao na nju ledi krv u žilama. To mi je bilo najteže tokom celog lečenja. Stres koji se preživi operacije je najveći. Posle operacije tu je i ne(prijatelj) br. 2. – hemoterapija. Ona dosta pomaže u lečenju ali daje velike posledice. Od posledica su tu: opadanje kose, mučnine, umor i ostale iscrpljujuće tegobe. Meni je iskreno najteže palo to što sam nemoćna da ustanem iz kreveta i to što sam daleko od kuće. Svi mi ne volimo da budemo “mirni” i da ležimo danima. Ono što smeta većini je to što nas drugi sažaljevaju. To nisam mogla da podnesem i često sam se svađala sa takvim osobama. Tu su i roditelji – najveća podrška i noćna mora. U nekim trenucima mi se činilo da sam jača od njih. Brzo sam prihvatila svoju bolest i kad su mi posle operacije saopštili šta je uzrok mog boravka u bolnici, samo sam rekla “Kad ja mogu kući i kad će ovo proći?” Tokom lečenja skoro da nema pacijenta koji nije razdražljiv, nervozan i sklon svađi. Tokom lečenja često ne žalimo što smo bolesni već smo ljuti na bolest što ne možemo kao i naše društvo da radimo sve što poželimo. Moram da priznam da sam bila veoma ljubomorna na svoje drugarice. Najteži trenutak bio mi je kad sam svoj 11. rođendan morala da slavim umesto sa društvom i porodicom, sa doktorima u bolnici. Ali kad se izlečimo imamo mnogo snage i čak nam je na neki način drago što smo pobedili ovakvu vrstu bolesti. Posle bolesti sam se dosta promenila i da kažem postala razumnija. Lep je osećaj znati da si pobedio rak i da možeš podsticati druge da se izleče i ulivati im nadu.

Za kraj želim da se obratim svima koji se leče: Nemojte dozvoliti da vas bolest pobedi i nadvlada nad vama. Ako imate pozitivne misli sve će biti u najboljem redu. Nemojte dozvoliti drugima koji nisu bolesni da vas gledaju s čuđenjem i da vas sažaljevaju! Upravo takve osobe treba sažaljevati jer ne znaju da smo veliki borci sa kojima ne treba tako. Budite hrabri i zbog sebe i zbog drugih. Kad pobedite rak učinili ste najveću stvar u svom životu, a kad završite s lečenjem dođite i zajedno sa nama koji smo se izlečili budite podrška onima koji se još uvek leče i pomozite im u tome! Neka vam ovo bude motivacija. Želim vam brz izlazak iz bolnice i naravno čekamo vas, jer podrške nikad dosta!

Mladica Ema Aranđelović




Šta i ko me nervira


11076126_866574183423483_1120362334_nTokom lečenja mnoge stvari nam smetaju i situacija u kojoj se nalazimo čini nam se gorom nego što jeste. Smetaju nam doktori koji bi da nas u bolnicu zadrže što više iako je to za naše dobro. Smeta nam to što na drugi posmatraju drugačije.

Dok nam se neki dive, neki nas žale,a to užasno smeta. Kad nas doktori puste kući, srećni smo i s osmehom idemo kući, dok su ukućani drugačiji i ne mogu a da ne zaplaču i to me jako nerviralo. Stalno sam morala da vodim računa da se ne prehladim i nisam smela da se izlažem gužvi i velikom društvu da ne bih zaradila neku bakteriju ili virus. Najviše mi je smetalo kad sam svoj rođendan morala da proslavim u bolnici i tada su mi svi bili odvratni i doktori i roditelji pa sam čak i sama sebi bila ljuta. U mojim očima doktori i roditelji bilu krivi za to što sam rođendan slavila u bolnici, iako nije bilo tako. Ovo su samo neki od problema tokom lečenja, sem hemoterapije naravno. Ako mislite da je posle lečenje sve gotovo, varate se. Posle lečenja roditelji se bez potrebe previše brinuli za mene – to i danas rade iako je prošlo četiri godine od lečenja. Oni zbog obične prehlade naprave frku. Na neki način ih i razumem, brinu se o meni jer mi žele sve najbolje, ali ipak me previše čuvaju i ometaju me u mnogim stvarima. Meni ne smeta njihovo prisustvo u mom životu već njihova preterana briga i strah da će mi se nešto desiti. Ostaje mi da čekam da shvate da mogu da brinem o sebi i da više nisam bolesna.

Mladica Ema Aranđelović




Ti kompleksi...


11076126_866574183423483_1120362334_nSvi tinejdžeri, pa i mi koji smo se lečili od raka imamo komplekse. Uglavnom smo nezadovoljni fizičkim izgledom. Želeli bismo da da budemo mršaviji nego što jesmo i to je problem koji najviše muči tinejdžere. Te probleme sam posle lečenja imala i ja. Želela sam da smršam i držala sam stroge dijete koje su vodile svemu samo ne mršavljenju. Onda sam potražila pomoć od nutricioniste i uspešno se rešila problema koji me vodio u depresiju.

Posle lečenja sam se plašila i kako će okolina i društvo reagovati na moj izgled i kako će se ponašati prema meni. Bila sam bez kose i kad sam bila sa društvom ili u školi uvek sam nosila maramu. Kad mi je kosa malo porasla odlučila sam da se neću skrivati pod maramom i otišla u školu bez marame sa kosom kratkom kao kod dečaka. Primetila sam neobične poglede i šaputanja ali nisam se obazirala na to. Vremenom su se svi navikli na moj izgled i to im je bilo normalno. Sada,posle 4 godine, društvo me prepoznaje po loknicama i skoro da me se ne sećaju sa maramom. Zato,nemojte sebi stvarati glupe komplekse oko izgleda jer su nebitni. Ono čega sam se ja najviše plašila bilo je kako će me društvo opet prihvatiti. Kad sam ušla u razred prvi put posle lečenja osećala sam se kao da opet treba da pođem u prvi razred. Bilo mi je teško da se opet uklopim u društvo, ali prijatelji su bili uz mene i opet sam se osetila kao deo stare ekipe. Sve je opet bilo kao pre i kao da se ništa nije desilo. Znam koliko je teško posle dugog lečenja opet voditi normalan život i biti sa društvom i okolinom koji ne znaju kako da se ponašaju jer im je sve to nepoznato, ali ako su uz vas pravi ljudi koji su pozitivni i koji vas vole sve će biti OK i nema razloga za brigu. Ipak,kompleksi i nedostatak samopouzdanja su neizbežni i predlažem da se poverite osobi kojoj verujete i ispričate joj sve što vas muči, čak i psiholog dolazi u obzir.

Mladica Ema Aranđelović




Nisu krive zvezde


Borba protiv raka najčešće potpuno obrne život pogođene osobe. Kad si baš mali, nemaš pojma šta se oko tebe događa, o tebi najviše brine porodica, ali kada si tinejdžer sve ti dosta teže pada. Prolaziš kroz pubertet, ličnost ti se polako oblikuje, pokušavaš da negde pronađeš sebe, telo ti se menja, zaljubiš se, iskusiš česte promene raspoloženja, roditelji te smaraju i slično, pa ti samo još i taj glupavi rak treba u životu. I šta sad?

Izlaske, društvo, školu, svoju sobu, slobodu kretanja moraš da zameniš bolničkom rutinom, terapijama, svakodnevnim bockanjima, mučninama itd. Odjednom vidiš svoje vršnjake kako rade sve ono što ti ne možeš i to ponekad izazove povlačenje u sebe. Još će sad i kosa da ti opadne pa se nerviraš, kako li ćeš izgledati, razmišljaš o reakciji okoline, osećaš se nesigurno. Tinejdžeri su i ovako teški, a kad se osete ugroženo, onda su uglavnom nepodnošljivi. Ti samo želiš da te svi ostave na miru, staviš sluške u uši, izoluješ se, a doktori i porodica ti neprestano dosađuju, govore ti šta da radiš, postavljaju ti pitanja kojima ti ne vidiš svrhu. Društvo je tu, ali nisu sigurni kako da se ponašaju. Kako vreme prolazi, ti se sve više upoznaješ sa svojom bolešću dok oni i dalje ostaju na istom nivou znanja o svemu tome. Što je i potpuno normalno. Koji još adolescent razmišlja o bolesti u periodu kad ima toliko mogućnosti i kad se, praktično, tek susreće sa životom? Jedino što se od tebe kao mog prijatelja (dečka, devojke)očekuje jeste podrška, ne moraš čak ni da razumeš šta mi se to trenutno događa. Ako ne znaš šta da kažeš, onda ništa ni ne pričaj, ćuti sa mnom i već mi je lakše. Najgore što tinejdžeru obolelom od raka, a verujem i bilo koje druge bolesti, možeš ponuditi jeste sažaljenje. Ljudi i inače ne vole kada ih sažaljevaju. Za vreme i nakon mog lečenja susretala sam se sa različitim ljudima, time i različitim reakcijama i nekad mi se činilo da na meni vide samo moju bolest i to što nemam kosu, kao da me više i ne gledaju kao zasebnu ličnost, kao da više i nisam osoba nego sam taj strašni rak. Da ja nisam prošla kroz sve ovo, verovatno bih se i ja isto ponašala, ali ipak sam razmislila o tome odakle potiču sve te predrasude i stavovi o malignitetu. I onda odgledam nekoliko filmova i pročitam nekoliko knjiga u kojima su glavni junaci oboleli od raka i zapazim da u svakoj knjizi i u svakom filmu neko umire od istog. Može biti da je i to jedan od razloga predrasudama. Tinejdžeri nas verovatno nesvesno uporede sa likom iz filma koji je preminuo, odjednom na tebi vide ispisanu dijagnozu i najgori mogući ishod, i eto sažaljenja. Nervira me što se u filmovima ljudi izbore protiv gomile drugih bolesti, izbore se sa najtežim životnim situacijama, ali od raka obavezno umiru. Tačno je da je ovo opasna bolest, ali evo nas, gomile mladih ljudi koja stoji ispred vas, izlečena. Ukoliko te zanima nešto o bolesti osobe koja stoji preko puta tebe, pitaj i dobićeš odgovor. Nemoj da u svojoj glavi stvaraš pogrešnu sliku, nemoj nagomilavati misli i pitanja koja ne smeš da postaviš nego se otvori i slobodno postavi pitanje. Kada se izlečena osoba vrati u tvoju okolinu, ponašaj se sasvim normalno i još jednom naglašavam, ne sažaljavaj je. Ukoliko sa njim/njom ni pre njegove bolesti nisi bio u dobrim odnosima, nervira te ili ti jednostavno ne odgovara, nisi ni sada dužan da budeš dobar prema njemu ili da u bilo kom smislu menjaš svoje ponašanje. Samo budi korektan i stavi se u njegovu situaciju. Nikako nemoj ismevati tu osobu. To je i ovako ružno i bezveze. Razmisli šta bi tebi smetalo da si na njegovom mestu i iskuliraj. Ništa više od toga.

Mladice su svi mladi između 0 i 28 godina koji se trenutno leče, remisiji ili su u potpunosti izlečeni od nekog oblika maligniteta (raka). Ne volimo strane, rogobatne reči, originalni smo, pa smo kao naše ime odabrali reč “Mladice” koja je nastala od reči “mladi” i slova C koje je u medicinskom šifarniku oznaka za kancer. Nismo pasivni posmatrači sveta oko nas i dajemo glas generacijama koje prati ova glupava bolest. Imamo stavove, principe, osećanja, probleme kao i svi drugi. Pružamo vršnjačku podršku, ali i razbijamo predrasude o nama.

 

Mladica

Milica Šimonović, Vladimirci




Ponašanje u prisustvu tinejdžera bolesnog/izlečenog od raka


Borba protiv raka najčešće potpuno obrne život pogođene osobe. Kad si baš mali, nemaš pojma šta se oko tebe događa, o tebi najviše brine porodica, ali kada si tinejdžer sve ti dosta teže pada. Prolaziš kroz pubertet, ličnost ti se polako oblikuje, pokušavaš da negde pronađeš sebe, telo ti se menja, zaljubiš se, iskusiš česte promene raspoloženja, roditelji te smaraju i slično, pa ti samo još i taj glupavi rak treba u životu. I šta sad?

Izlaske, društvo, školu, svoju sobu, slobodu kretanja moraš da zameniš bolničkom rutinom, terapijama, svakodnevnim bockanjima, mučninama itd. Odjednom vidiš svoje vršnjake kako rade sve ono što ti ne možeš i to ponekad izazove povlačenje u sebe. Još će sad i kosa da ti opadne pa se nerviraš, kako li ćeš izgledati, razmišljaš o reakciji okoline, osećaš se nesigurno. Tinejdžeri su i ovako teški, a kad se osete ugroženo, onda su uglavnom nepodnošljivi. Ti samo želiš da te svi ostave na miru, staviš sluške u uši, izoluješ se, a doktori i porodica ti neprestano dosađuju, govore ti šta da radiš, postavljaju ti pitanja kojima ti ne vidiš svrhu. Društvo je tu, ali nisu sigurni kako da se ponašaju. Kako vreme prolazi, ti se sve više upoznaješ sa svojom bolešću dok oni i dalje ostaju na istom nivou znanja o svemu tome. Što je i potpuno normalno. Koji još adolescent razmišlja o bolesti u periodu kad ima toliko mogućnosti i kad se, praktično, tek susreće sa životom? Jedino što se od tebe kao mog prijatelja (dečka, devojke)očekuje jeste podrška, ne moraš čak ni da razumeš šta mi se to trenutno događa. Ako ne znaš šta da kažeš, onda ništa ni ne pričaj, ćuti sa mnom i već mi je lakše.

Najgore što tinejdžeru obolelom od raka, a verujem i bilo koje druge bolesti, možeš ponuditi jeste sažaljenje. Ljudi i inače ne vole kada ih sažaljevaju. Za vreme i nakon mog lečenja susretala sam se sa različitim ljudima, time i različitim reakcijama i nekad mi se činilo da na meni vide samo moju bolest i to što nemam kosu, kao da me više i ne gledaju kao zasebnu ličnost, kao da više i nisam osoba nego sam taj strašni rak. Da ja nisam prošla kroz sve ovo, verovatno bih se i ja isto ponašala, ali ipak sam razmislila o tome odakle potiču sve te predrasude i stavovi o malignitetu. I onda odgledam nekoliko filmova i pročitam nekoliko knjiga u kojima su glavni junaci oboleli od raka i zapazim da u svakoj knjizi i u svakom filmu neko umire od istog. Može biti da je i to jedan od razloga predrasudama. Tinejdžeri nas verovatno nesvesno uporede sa likom iz filma koji je preminuo, odjednom na tebi vide ispisanu dijagnozu i najgori mogući ishod, i eto sažaljenja. Nervira me što se u filmovima ljudi izbore protiv gomile drugih bolesti, izbore se sa najtežim životnim situacijama, ali od raka obavezno umiru. Tačno je da je ovo opasna bolest, ali evo nas, gomile mladih ljudi koja stoji ispred vas, izlečena.

Ukoliko te zanima nešto o bolesti osobe koja stoji preko puta tebe, pitaj i dobićeš odgovor. Nemoj da u svojoj glavi stvaraš pogrešnu sliku, nemoj nagomilavati misli i pitanja koja ne smeš da postaviš nego se otvori i slobodno postavi pitanje. Kada se izlečena osoba vrati u tvoju okolinu, ponašaj se sasvim normalno i još jednom naglašavam, ne sažaljavaj je. Ukoliko sa njim/njom ni pre njegove bolesti nisi bio u dobrim odnosima, nervira te ili ti jednostavno ne odgovara, nisi ni sada dužan da budeš dobar prema njemu ili da u bilo kom smislu menjaš svoje ponašanje. Samo budi korektan i stavi se u njegovu situaciju. Nikako nemoj ismevati tu osobu. To je i ovako ružno i bezveze. Razmisli šta bi tebi smetalo da si na njegovom mestu i iskuliraj. Ništa više od toga.

Milica Šimonović




Gretini (Milkicini) utisci iz Rima


SUPER IZLET U RIM 03-08. 09. 2014.

Iskreno, ovaj put u Rim mi je, pre svega, pokazao da imam veoma siromašan vokabular jer ne mogu na odgovarajući način da opišem svoja osećanja i doživljaje grada. Zbog toga najkraće o njemu mogu reći – Izlet u Rimu je bio SUPER! Hrana je bila super, šetnje su bile super, prevoz je bio super, grad izgleda super, drveće je super, Tibar je super, Koloseum je super, stan je super, terasa je super, društvo je bilo super, volonteri udruženja “Petar Pan” su super, roditeljske kuće su super, saborci su super.

milkica01Ali, Rim nije samo neko super mesto posle koga se osećam super. Rim je grad sa veoma dugom istorijom, grad o kome su pričane mnoge legende i priče i grad kome se divim, koji me je inspirisao, koji mi je raširio vidike i pomogao mi da neke životne pojmove sagledam iz drugog ugla (neću dalje daviti filozofijom, ne brinite). Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je trajnost, veličina i kvalitet svih tih građevina, figurina, slika, spomenika, skulptura iako su delimično očuvane ili se poznaje trag proteklog vremena na njima, a ipak prelepe. Zadivljujuć je i trud njihovih autora, kao i upornost i istrajnost da naprave, naslikaju, izvajaju čak i najsitnije detalje poštujući realne proporcije. Nakon puta u Rim shvatila sam da istorija kao predmet u školi nije samo zanimljiva, bez poente. Shvatila sam da mi je potrebno gradivo koje sam učila samo za ocenu i verovala da mi nikad neće zatrebati. Takođe, shvatila sam da me zanimaju i neke druge priče koje se ne uče u školi i koje su najverovatnije izgubljene, a koje mogu samo da pretpostavim.

Pet dana je bilo malo za obilazak Rima, ali uspeli smo da vidimo skoro sve što se preporučuje turistima da obavezno moraju da vide (9 od 10 mesta mada Rim nudi mnogo više) i da prošetamo uličicama u koje turisti ne zalaze jer mi želimo da vidimo i osetimo grad, a ne da se slikamo na „mejnstrim“ mestima. Tako smo prošetali delom grada koji liči na Dorćol (Cara Dušana), samo je mnogo veći (svuda vidim Beograd, pa čak i u Rimu). Moguće da sam zbog Save i Dunava očekivala veću i moćniju reku, ali Tibar me nije impresionirao. Lep je, predivne smaragdno-zelene boje, mostovi su jako simpatični, ali zbog navike na Savu i mostove preko nje, nisam impresionirana. Takođe, ni grad nije nešto preterano čist, ali da ne cepidlačim.

milkica03Posetili smo i udruženje „Petar Pan“ i njihove 3 roditeljske kuće. Roditeljske kuće su lepo uređene, imaju ukupno 33 apartmana, ali na mene je jači utisak ostavila činjenica da imamo slične probleme, s tim što se vidi razlika između razvijenosti Italije i Srbije. Takođe, upoznali smo bolje njihov način rada, kao i oni naš i razmenili smo ideje. Ali, najvažnije od svega je da smo se družili i odlično zabavili sa volonterima i našim saborcima.

Tih 5 dana jeste bilo fizički napornije jer smo mnogo šetali, ali vredelo je. Iako se družimo već godinama, bolje smo se upoznali, saznali i naučili nešto jedni o drugima i imamo gomilu novih fora koje ćemo godinama koristiti i prepričavati. Iz Rima sam se vratila nešto drugačijih pogleda na svet, sa čvršćim prijateljskim vezama sa mladiCama, Čikom i Bocom, inspirisana, motivisana i sa upalom trbušnih mišića od mnogo smejanja. Ne žalim što zbog puta u Rim nisam stigla da spremim ispite.




Miličine impresije iz Rima


Moje impresije iz Rima.

Prošle nedelje smo mi MladiCe, zajedno sa „matorima“ iz Čika Boce, posetili Rim.

Na ovom putovanju je učestvovalo nas osmoro, i smatram da nam je svima dobrodošla ta prilika da izvučemo još malo zabave i avanture iz ovog leta, i još na nekoliko trenutaka zaboravimo školu, fakultet, posao i obaveze uopšte. U Rim smo krenuli onako, rock and roll, što bi Vlada rekao, samo sa po jednom torbom na leđima i pasošem u rukama.

micaMeni se ovaj način putovanja dopao jer sam po prvi put u svom životu otišla negde bez velikog kofera koji bih samo vukla okolo, i shvatila koliko nepotrebnih stvari inače nosim kada krenem na put. Putovali smo avionom, i, kao pravi avanturisti, proveli noć na aerodromu u Italiji. To je, takođe, bilo novo iskustvo za većinu MladiCa. Pričali smo i zezali se celu noć, okruženi nepoznatim ljudima iz ko zna kojih sve država. Ujutru, uhvatili smo prvi jutarnji autobus i avantura je zvanično počela. Veoma mi se dopada arhitektura Rima. Sve je u nekom antičkom stilu, a potpuno očuvano i fascinantno. Koristeći se mapom (a bogami i navigacijom), uputili smo se ka našoj prvoj destinaciji – Koloseumu. Mislim da definitivno nikada neću zaboraviti svoje ushićenje kada smo konačno u daljini ugledali poznate obrise ovog čuvenog amfiteatra. I stvarno je odličan osećaj kada se nalaziš ispred tako čuvene građevine koju si do tada viđao samo na fotografijama. Koloseum je ujedno i ono što mi se od svih znamenitosti u Rimu najviše dopalo. Ne smem nikako da zaboravim da spomenem to kako smo odspavali jednu partiju upravo ispred Koloseuma, što se i dalo očekivati posle neprospavane noći. Nakon toga, nastavili smo da istražujemo po Rimu i otišli do stana u kom smo bili smešteni. Pošto smo se već našli u Italiji, prijele su nam se špagete pa smo rešili da odemo u nabavku u obližnji market i tamo se zadržali skoro dva sata, tako da nas je Vlada dočekao sa pitanjem „Da li je u Firenci jeftinije pa ste skoknuli do tamo?“ Ono što je još zanimljivije je to da smo, umesto sosa za špagete, kupili paradajz sok. Ipak, uspeli smo da od toga nešto napravimo, ispostavilo se da su MladiCe izvrsni kuvari. Kad smo već kod toga, ovih pet dana u Rimu smo se oprobali u spremanju „kordon blu-a“, palačinki, kuvanju supice, i kao vrhunac svega – slatkog kupusa. Jeli smo i italijansku picu, kebab, i neke žitarice i biljčice neidentifikovanog porekla. Sjajno smo se snašli u komunikaciji sa stranicima i sa snalaženjem po gradu i javnom prevozu. Nešto što je pomalo neobično, a dopalo mi se, je to da je Rim preplavljen „vespama“. Ulicama neprestano prolaze ljudi na ovim motorčićima koje masovno se koriste kao vid prevoza.

Jedan dan smo otišli da posetimo drugare u roditeljskoj kući za decu obolelu od raka „Petar Pan“. Čak i pored jezičke barijere, odmah smo se zbližili i sa decom i sa volonterima. Razmenili smo iskustva pričom o radu i zadatku MladiCa, a saslušali smo i ono što oni imaju nama da kažu. Mislim da je ovo bilo jako korisno iskustvo i da će nam značiti u daljem radu. Ostavili smo lep utisak na italijanske MladiCe i ja se nadam nekom vidu saradnje sa njima u budućnosti.

mica-koloseumPored Koloseuma koji smo obišli i spolja i iznutra, posetili smo i Panteon, Španski trg, sedeli na španskim stepenicima, prepešačili Stari Rim, obišli Vatikan i katedralu Svetog Petra, brojne muzeje i bazilike, zamak svetog anđela, Fontanu di Trevi, arheološka nalazišta, Sikstinsku kapelu… Stvarno mi se mnogo dopalo sve što smo videli i ponosna sam što smo uspeli da obiđemo baš sve što smo planirali. Atmosfera je bila prijatna od početka do kraja. Družili smo se, šalili, bili mladi. Večeri smo provodili igrajući asocijacije, ili samo uz muziku, priču i sabiranje utisaka. Šale koje smo zbijali je trebalo beležiti, jer mislim da se stvarno više ne ponavljaju. Jedna od stvari koja je obeležila ovo naše putovanje je svakako ona koju smo mi nazvali „selfie šipka“. To je nekakav štap na koji pričvrstiš telefon/aparat i praviš selfije svugde. Mi je nismo koristili, ali smo bili okruženi ljudima koji su neprestano pravili selfije oko nas pa nam je bilo prilično zanimljivo. Još jedna zanimljivost je da smo se slučajno našli na nekoliko venčanja, a prisustvovali smo i raskidu, a zatim i veridbi. MladiCe uvek i svugde. Verenički par je čak dobio i aplauz od nas MladiCa. Sviđa mi se to što je Rim prepun turista i mesta na kojima, pored italijanske, možeš upoznati i druge kulture.

Srećna sam što nam je Čika Boca omogućio ovu avanturu u kojoj smo se mnogo dobro proveli. Na kraju krajeva, sa pravim ljudima nije važno mesto na kojem se nalaziš.

Milica Šimonović




Ko su MladiCe i zašto sam MladiCa? - Paun


DzoniMladiCe su jedinstvena grupa mladih ljudi, spremnih za velika dela! To su do sada i pokazali. Obilazak mladih koji se trenutno leče, koji uopsšte nije lak, skakanje iz aviona, učestvovanje u organizaciji Medjunarodnog dana dece obolele od raka,  vodjenje emisija na radiju, dokazi su toga. I verujte, na ovome se neće zaustaviti! MladiCe su tu da pišu istoriju, kao jedina grupa ovog tipa u svetu! 😉

A zašto sam postao MladiCa? Odgovor je veoma jednostavan. Svoje iskustvo sam želeo da podelim sa drugim Mladicama, da u skladu sa svojim mogućnostima pomognem mladima koji se trenutno leče, da naučim dosta novih stvari, da upoznam nove ljude i što je najbitnije da pokažem drugima da postoji život posle lečenja!




Zašto sam MladiCa? - Sarmica


sarmicaZato što sam, pre svega, mlada osoba, idealista, koja veruje da svet može da se promeni na bolje ukoliko se sami potrudimo i činimo ga boljim.

Zato što sam mlada osoba koja ima čelično koleno.

Zato što su meni nedostajale tokom lečenja neke MladiCe.

Zato što smatram da mogu da ohrabrim i podržim decu i mlade koji su sada na lečenju.

Zato što želim da ljude bolje upoznam sa onim kroz šta prolazimo mi koji smo se lečili i oni koji se trenutno leče.

Zato što želim da razbijem predrasude o raku.

Zato što želim da naučim ljude da budu otvoreniji i tolerantniji.

Zato što kroz rad sa drugima želim da ohrabrim, menjam i usavršavam i sebe.

Zato što ne želim da ljudi otežavaju lečenje od maligniteta time što bulje, ogovaraju i omalovažavaju decu, mlade obolele od maligniteta i njihove porodice.

Zato što ne želim da ljudi pune glavu glupostima osobama koje se leče i njihovim porodicama.

Zato što je nesavršeno savršeno!

Zato što hoću da naučim!

Zato što hoću da znam!

Zato što hoću da se družim!

Zato što ne želim da sedim , kukam i žalim svoju sudbinu, kao i sudbinu drugih, već želim da volim život i uživam u njemu!

Zato što želim da i drugi ljudi vole život i uživaju u njemu!

Zato što mislim da mi, MladiCe, možemo da naučimo ljude da koriste razum i kontrolišu impusle, tj. da budu ljudi.

Zato što MMS MMJ!




KO SU MLADICE? - DAVOR


DakiMladiCe su deca izlečena od raka.

Imamo prvi internet radio.

Naš glavni cilj je okupljanje nas koji smo se izlečili i pomaganje i moralna podrška onima koji se i dalje bore sa ovom teškom bolešću.

Ovo je, inače, jedan sjajan projekat jer kada znamo da pomažemo drugima i mi smo srećni što smo deo toga.




Miloš Radulović - Različitosti


01.02.2014.

Miloš Radulović – Različitosti by Radio Mladice on Mixcloud

Različiti? jesmo-Nismo? Koliko? Zašto? Šta je to?




KAKO STE SE OSEĆALI ZA VREME BORAVKA U BOLNICI?


Milkica: Sve zavisi od toga kako sam se osećala. Ukoliko mi fizički nije bilo dobro, jedva sam čekala da odem kući, kad mi je bilo bolje, smarala sam se, ali sam se trudila da iskoristim to vreme za nešto korisno, npr. da crtam ili da čitam nešto. I, naravno, jedva sam čekala da počnu posete da mi dođu mama ili seka ili društvo. Ali trudila sam se da prihvatim to kao nešto što može da mi pomogne.

Miloš: U početku sam se osećao kao jadnik. Sve nova lica, svi 90% vremena leže u krevetu, i većinu vremena spavaju. Pitao sam se, a i njih kako im nije dosadno, zašto ne rade nešto da im prođe brže vreme. Nisam dobio nikakav odgovor. Onda sam i ja postao kao i oni, i češće sam padao u depresiju, uglavno zbog dosade.

Milica: Za vreme boravka u bolnici, najteže mi je bilo to što sam bila daleko od kuće. Osećala sam se zatvoreno i izolovano od sveta. Bila sam tužna što ne mogu poput mojih prijatelja da se igram i družim. Međutim, bilo je dana kada sam stvarno bila vesela i samo sam razmišljala kako da se što pre otarasim ove bezvezne bolesti i idem kući. To je nekako bio moj cilj, to me je vodilo dalje. Mislila sam ako odem kući, sve će se završiti i bolest će nestati.




ŠTA DECI POMAŽE, A ŠTA ODMAŽE KAD IM SE OBJAŠNJAVA KAKVU BOLEST IMAJU?


Posle iskustva lečenja raka, MladiCe govore o tome “ŠTA DECI POMAŽE, A ŠTA ODMAŽE KAD IM SE OBJAŠNJAVA KAKVU BOLEST IMAJU”:

MILKICA : Na ovo mi je malo teže da odgovorim jer sam bila već velika kad sam saznala od čega bolujem. Možda bi bilo najbolje deci kroz crtani film „Petar i zmaj“ reći dijagnozu. Tačnije, prvo reći detetu da u njegovom organizmu postoji nešto što može da mu naškodi (npr. Zli zmaj), onda, da postoji lek za to, koji mu se neće svideti jer zbog njega može da se ne oseća dobro, da mu opadne kosica i zbog kog će ga mnogo bockati, ali da će taj lek će uništiti tog „zmaja“  koji, bez leka, može da ga povredi još više. I treba reći detetu da bude hrabro, da jede i da, kad mu je najteže, pomisli kako ne želi da dopusti da ga zmaj pobedi. I posle toga onda pustiti detetu film.

MILOŠ: Pomaže kad kaže psiholog. On to zna bezbolno da kaže, ipak je to njegov/njen posao. Roditelji se brinu. Kada se brinu, pa plašljivim glasom, pogledom, pa se dete još vise uplaši. A kada se dete uplaši, onda se roditelji nerviraju i još vise plaše i tako sve u krug.

MILICA : Ono što bi trebalo da odrasli urade kada deci objašnjavaju kakvu bolest imaju jeste da im obrazlože i kažu sve što znaju o tome. Treba  da ih upozore da to jeste opasna bolest, ali da se leči. Deca treba da znaju da će im opasti kosa, ali takođe im treba reći da u većini slučajeva, posle lečenja izraste još lepša i bolja kosa. Treba ih upozoriti na mučnine, afte u ustima, slabost i slično, ali treba im objasniti da se sve to može prevazići. Najvažnije od svega jeste da znaju da se mogu izlečiti, ali da od samog početka čvrsto veruju u svoj oporavak i da budu pozitivni.

MARTINA: Mislim da odmaže laganje da to nije ništa strašno, da kosa ne opada, da je to normalno, da se ništa ne menja jer onda dete teže prihvati gubitak svega toga, a on je neminovan. Istina i samo istina do poslednjih detalja, a samo je različit način saopštavanja te istine.

NIKOLA : Pomaže to što znaju o čemu se radi, kakav je plan za izlečenje, a odmaže, možda to ako posle počinju mnogo da razmišljaju o tome, i da se sekiraju..